Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Pre­dra­gu Ma­tve­je­vi­ću... Mo­gao sam na­pi­sa­ti is­pred nje­go­vog ime­na i pre­zi­me­na „prof. fran­cu­ske knji­žev­no­sti, bo­san­sko-her­ce­go­vač­ki knji­žev­nik, hr­vat­ski knji­žev­nik, ju­žno­slo­ven­ski knji­žev­nik”... No, Ma­tve­je­vić je bio to­li­ko skrom­na oso­ba ko­joj su od ti­tu­la bi­li va­žni­ji pra­ved­nost i lju­di.
Hu­ma­ni­sta od ro­đe­nja. Eru­di­ta ko­ji je ži­vio za zna­nje. O ve­li­kom knji­žev­ni­ku is­pi­sa­ne su sto­ti­ne stra­ni­ca ovih da­na u ra­znim gla­si­li­ma, i ne mo­gu i ne­ću na­pi­sa­ti ni­šta no­vo... Ipak... Isti­no­lju­bi­vost ga je če­sto do­vo­di­la u su­ko­be. Nje­go­vo zna­nje bi­lo je trn u oku mno­gih iz­vi­ka­nih knji­žev­ni­ka ko­ji su se čvr­sto dr­ža­li za dr­žav­nu si­su. Bio je je­dan od ri­jet­kih de­kla­ri­sa­nih lje­vi­ča­ra ko­ji je sva­ko­dnev­no slu­šao Ra­dio Va­ti­kan. Ma­tve­je­vić je knji­žev­nik ko­ji je bez dla­ke na je­zi­ku ski­dao veo s ovog re­gi­o­na. Ni­je po­put da­na­šnjih mejnstrim knji­žev­ni­ka pro­da­vao svo­je ide­a­le. Ra­di­je je bio gla­dan ne­go da pre­ću­ti ne­prav­du. Na svo­joj ko­ži je ne­ma­lo pu­ta osje­tio ko­li­ko ži­vot i lju­di mo­gu bi­ti ne­pra­ved­ni. Bio je ži­vu­ći pri­mjer na­ma, ma­lim, ne­po­zna­tim či­ta­o­ci­ma da ve­li­či­nu ne či­ni fo­to­gra­fi­ja i stu­bac u no­vi­na­ma već od­go­vor­nost pre­ma sta­vo­vi­ma i ži­vot­nim opre­dje­lje­nji­ma. Ne­pra­ved­no osu­đen zbog „Na­ših ta­li­ba­na”, jer je do­ta­kao isti­nu za sr­ce, bio je pro­gla­ša­van u Hr­vat­skoj čet­ni­kom, iz­daj­ni­kom i od­ba­čen od svih... Sve dok nje­go­va in­ge­ni­o­znost ni­je pred­lo­že­na za No­be­lo­vu na­gra­du.
„Me­di­te­ran­ski bre­vi­jar” pre­ve­den na 23 je­zi­ka i či­nje­ni­ca da mu se kla­nja ci­je­li svi­jet oži­vje­la je po­li­tič­ku vr­hu­šku želj­nu am­ne­sti­je pre­ma po­ten­ci­jal­nom no­be­lov­cu ko­ji je mo­gao do­pri­ni­je­ti još ko­jem iz­bor­nom bo­du. Na­rav­no da se Ma­tve­je­vić ni­je sli­zao ni sa kim od njih. Ostao je svoj u naj­te­žim tre­nu­ci­ma. „Sre­ćom” ni­je do­bio No­be­la za knji­žev­nost. Da je­ste, opet bi kre­nuo rat oko to­ga da li ta na­gra­da pri­pa­da Bo­sni, Hr­vat­skoj, Ita­li­ji, Ru­si­ji ili Ukra­ji­ni. Ni­ko ne bi re­kao da pr­ven­stve­no pri­pa­da Ma­tve­je­vi­ću, ko­ji je iona­ko či­tav ži­vot pri­pa­dao se­bi i ci­je­lom svi­je­tu, baš kao i Ni­ko­la Te­sla, Ru­đer Bo­ško­vić ili Ivo An­drić. Vje­ro­vat­no će, u bu­duć­no­sti, sva­ko od uspje­šni­jih knji­žev­ni­ka s ovog pod­ne­blja mo­ra­ti da za­vje­šta svo­ju knji­žev­nu na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost, jer je to je­di­ni ga­rant mi­ru na Bal­ka­nu. Po­ka­za­lo se da sva­ko že­li sa­mo za se­be ne­ko­ga ko ih ni­je do­sto­jan. Čo­vjek ko­ji je Ti­tu po­ru­čio da od­stu­pi, Mi­lo­še­vi­ću da se ubi­je i pro­zvao Tuđ­ma­na da ode, mo­žda se vi­še ni­ka­da ne­će ro­di­ti na ovim pro­sto­ri­ma pre­pu­nim knji­žev­nih vje­tro­pi­ra i uli­zi­ca. Sma­trao je da ni­je do­sto­jan No­be­lo­ve na­gra­de. Mi­slim da ovaj re­gi­on, ka­ko sa­da zo­vu biv­šu Ju­go­sla­vi­ju, ni­ka­da ni­je bio do­sto­jan Ma­tve­je­vi­ća. Čo­vjek, ve­li­kan skrom­no­sti, umro je skrom­no da­ju­ći pri­mjer svo­jim ži­vot­nim is­ku­stvom hri­šćan­skog lje­vi­ča­ra ko­jim pu­tem tre­ba da ide sva­ko ko na­gi­nje hu­ma­no­sti i isti­ni. U 85. go­di­ni oti­šao je ne­gdje gdje se pi­šu no­vi bre­vi­ja­ri li­še­ni ljud­ske ogra­ni­če­no­sti, ta­šti­ne i že­lje za mo­ći.
Hva­la Vam, go­spo­di­ne Ma­tve­je­vi­ću.